д/м/2018

Дан заштите животне средине: Кеса или цегер

Док се у Србији чека почетак производње биоразградивих кеса од природних материјала, највећи број људи и даље бира обичну пластичну кесу.

Седам пластичних кеса дневно – просек је Србије који нова Директива о пластици Министартсва за заштиту животне средине донета у фебруару жели да промени.

Из Министарства поручују да би максимална потрошња кеса по особи требало да буде ограничена на 90 до 2019. године.

Најављено је да је могућа потпуна забрана употребе танких пластичних кеса, али и да ће се увести обавезна наплата биоразградивих.

Два динара, по два динара

За нешто мање од два месеца, од када је један од највећих трговинских ланаца почео да наплаћује пластичне кесе у делу продавница у Београду, кажу да се број искоришћених кеса смањио за око 50 одсто.

„Идеја је да полако и постепено мењамо начин рада како би допринели очувању животне средине. Танке кесе за паковање воћа и поврћа се не наплаћују, али у плану је тражење начина да се даље допринесе очувању животне средине“, каже Милица Поповић из компаније „Делезе“.

Из ове компаније најављују да разматрају могућности наплате кесе и у осталим ланцима који послују под њиховим кровом.

„Разматрамо да ли можемо и у осталим продајним ланцима да почнемо да наплаћујемо“, каже Поповић.

Три врсте пластичних кеса

• Веома танке пластичне кесе до 15 микрона ( хиљадити део милиметра) – нужна амбалажа за паковање воћа, поврћа, меса, пецива
• Пластичне кесе дебљине 15 – 50 микрона – користе се на касама малопродајних објеката за паковање робе широке потрошње
• Веома дебеле пластичне кесе преко 50 микрона- користе се за паковање ломљивих и тежих производа.

„Потпуно“ биоразградиве кесе

Привредна комора Србије најавила је почетак производње потпуно биоразградивих кеса од природних материјала, пренели су медији.

Тада је речено да ће италијанска фирма која користи модерну технологију обучити запослене једног од највећих произвођача пластичних кеса у Србији, „Полипак“, о процесу производње биоразградивих кеса од природних материјала.

Биоразградиве кесе, чије ће се коришћење можда и наплаћивати, могу да се направе на два начина, додавањем гранулата на бази фосилних горива и гранулата на бази скроба и природних материјала. Друга опција сматра се „природнијом“.

Директор „Полипака“ Виктор Грујић каже да процес производње још није почео, али га ускоро очекује.

Грујић објашњава да „потпуно“ биоразградиве кесе не постоје јер је потребна индустријска обрада како би се кеса на крају животног века разложила.

Поред тога што сматра да биоразградиве кесе од природних материјала нису нешто што ће бити лако прихваћено у Србији због цене, Грујић објашњава да оне ипак нису идеално решење када се ради о заштити животне средине.

„Истраживање данског Министарства екологије из ове године показало је да су пластичне кесе заправо најпогодније због могућности да се искористе више од једног пута, али и због тога што их је могуће рециклирати неколико пута“, каже.

Иако ће пробати са новим технологијама, Грујић подсећа да екологија често јесте бизнис.

Роџер Харабин, ББЦ аналитичар заштите животне средине

„Пластика није проблем већ оно што радимо са њом“

До сада најдетаљнији извештај Уједињених нација показује да је педесет држава на свету предузело одређене мере како би решиле проблем загађења пластиком.

Уједињене нације упозоравају да добре политике у неким од земаља нису успеле због неефикасне примене.

Извештај УН-а наводи и 35 врста природних замена за пластику – од нејестиве врсте банане до кукурузног протеина.

На листи се налази и Пињатекс – алтернатива пластици направљена од листова ананаса.

Шеф одсека за екологију Уједињених нација Ерик Солхаим рекао је да пластика заправо није проблем.

„Процене показују да можемо предузети мере које су безболне, а које могу допринети људима на много начина и спречити скуп процес загађења. Пластика није проблем. Проблем је шта радимо са њом“, рекао је.

Аутори истраживања наводе да је потребна шира сарадња произвођача пластике и држава.

Док Галапагос забрањује пластику за једнократну употребу, Шри Ланка забрањује стиропор, а Кина инсистира на коришћењу биоразградивих кеса.

У Камеруну је на пример забрањено коришћење пластичне амбалаже, а могуће је зарадити на сакупљању овог отпада. Међутим, пластичне кесе се и поред тога уносе у земљу.

Извор –https://www.bbc.com