д/м/2023

Загађење Тимока

Реку Тимок по којој је названа област Тимочка Крајина, чини скуп река које се налазе у источној Србији. Реке које је чине су Црни и Бели Тимок, Сврљишки, Трговишки и Велики Тимок. Сам Велики Тимок, који је последња притока Дунава у Србији, простире се у дужини од 88 километара.
Квалитет воде Великог Тимока, на месту где настаје од Црног и Белог Тимока код Зајечара, и даље је веома добар и спада у другу категорију. Међутим само неколико километара од места где настаје у њега се улива Борска река која је најзагађенија у Европи, па је с правом називају мртвом реком. Нажалост она у свом кориту носи толику количину штетних, отровних материја, које се изливају из рударског басена у Бору, да и Велики Тимок постаје мртва река.
Колико су велике размере загађења Тимока, биће утврђено кроз пројекат „Еколошки одговор на експанзију рударења у Тимочкој Крајини“ који реализује Удружење За чесме са својим партнерима из Бора и Зајечара, а који обухвата четири циклуса узорковања воде, седимената и ихтиофауне. Оно што би се могло сублимирати као општи закључак из досадашња два циклуса мерења је тај да је и кинеска компанија Зиђин наставила практично са лошом праксом бившег РТБ-а, што се тиче третирања области заштите животне средине.
Бобан Погарчић, председник Удружења „За чесме“, каже да резултати показују да је Борска река, чији отрови стижу до Тимока, убила целокупни живи свет у њој. „…Тако да су резултати након улива Борске реке у Тимок су заиста поражавајући, ту има свега и свачега, карактеристични су олово, цинк, бакар, жива, арсен итд. То је вода без икаквог живота, четврте последње категорије и где она самим уливом у Тимок, овде испод Зајечара заиста доводи до тога да Тимок из друге класе прелази у трећу а негде и у четврту класу, што се тиче квалитета самих вода.“
Највеће загађење почело је шездесетих година прошлог века, те су ретки мештани приобалних села који памте како је изгледао стари Тимок. Драгослав Јеремић, мештанин Трнавца, сведочи да је некада у бистрој води Тимока било 7-8 врста риба, да је вода била добра за купање, па је он као дете ту научио да плива, а његови су воду реке користили и за заливање оближњих њива. А онда је, како кажу, дошла Борска река…
Пресудно загађење, јер „помало“ га је било још по отварању Борског рудника, десило се приликом оштећења флотацијског јаловишта у Бору, када се рударски отпад излио у Борску реку. Узрок су биле обилне падавине, али и то што је бујица пробила уставе на таложнику готово усред Бора. Наплавине око река, на најплоднијој земљи у борској и зајечарској општини, мештани су назвали – пирит, међутим у реци и околном земљишту, су бројни тешки метали – бакар, гвожђе, манган, кадмијум, никл, арсен и цинк.
У тимочким селима око Бора и Зајечара највише су страдали пољопривредни произвођачи који су изгубили око две хиљаде хектара плодне земље.
Рекултивација оваквог земљишта је могућа али би то био вишегодишњи процес што потврђује Мирослава Марић, дугогодишњи радник зајечарског Института за пољопривредна и технолошка истраживања. Она је пратила развој биљака на огледној парцели, која се налазила на загађеном земљишту код Вражогрнца и све бележила у својим научним радовима. Њено интересовање за ову тему усмерило је истраживање које је показало да је Борска река у једном периоду садржала сто пута веће количине арсена и чак до хиљаду пута веће количине бакра од дозвољених.
Мирослава Марић, доктор наука за технолошко инжењерство каже: „Основни ограничавајући фактор јесте велика киселост тог земљишта, на појединим деловима земљишта киселост је чак вредности два, што је сасвим разумљиво да на таквом земљишту не успева ниједна биљна култура, међутим осим тога што је то земљиште уништено за даљу биљну производњу, постоји могућност даљег загађења, односно преношења честица пирита и осталих загађујућих материја путем ветрова.“
Данас се у свету доста ради на тзв. биолошкој рекултивацији земљишта, да се пронађу биљке које би акумулирале тешке метале, те биљке се зову хиперакумулатори, а поступак фиторемедијација. Али као и након загађења од пре неколико деценија, тако ни данас нема иницијативе, ни загађивача ни државе, да се уништено земљиште рекултивише, чиме би и Тимок на свом току ка Дунаву постао чистији и повратио свој биљни и животињски свет.
Миодраг Петровић, директор Заједнице риболоваца „Тимочка крајина“ доо Зајечар, додаје: „Природа има моћ и моћи ће врло брзо сама да надокнади све оно што је изгубљено само јој треба мало помоћи, односно омогућити њен опоравак, она ће то брзо решити а имали смо заиста примере на неким нашим рекама, па и на рекама којима ми газдујемо да за рецимо 2 до 3 године када се врате ти неки нормални биолошки услови, рибљи фонд а и све што је везано за њега буквално се поврати како је некада било.“
На крају свог пута кроз фасцинантне пределе нетакнуте природе, Тимок се улива у Дунав, али и на самом ушћу такође је забележен утицај великог загађења. У узорцима рибљег фонда који су узети рецимо непосредно код улива у Дунав, референтна лабораторија из Београда, детектовала је присуство тешких метала, па и живе.
Еколошки активисти ће наставити да у оквиру пројекта „Еколошки одговор на експанзију рударења у Тимочкој Крајини“ прикупљају податке о размерама загађења и утврђују утицај на водотокове. Нажалост сада изгледа да ће то бити само наставак бележења тужне хронологије уништавања природних ресурса који су од великог значаја за целокупну заједницу на истоку Србије, чији интереси чини се, још дуго бити изнад бескрупулозне похлепе рударских компанија.

Удружење „За чесме“
www.зацесме.рс

Овај текст је произведен у оквиру пројекта „Еколошки одговор на експанзију рударења у Тимочкој Крајини“ који финансира Европска унија, а реализују Удружење „За чесме“, Друштво младих истраживача Бор, Грађанска читаоница „Европа“ Бор и „Дечији центар“ Зајечар. Садржај текста је искључива одговорност наведених удружења и нужно не одражава ставове Европске уније.